Pojam obespravljene žalosti je uveo Kenneth J. Doka, 1989. koji je definiše kao žalost onih osoba čiji gubitak nije ili ne može biti otvoreno priznat, javno oplakivan ili društveno podržan.
Obespravljena žalost se može odnositi na smrtne i nesmrtne (nematerijalne) gubitke, a ova žalost može da pogodi pojedinca, manju ili veliku grupu, a može da dobije karakter poremećaja produžene žalosti ili komplikovane žalosti.
Poremećaj produžene žalosti u slučaju smrtnog gubitka, ili komplikovana žalost u slučaju nesmrtnog gubitka, nosi rizik nastanka duševnih i telesnih bolesti, bolesti zavisnosti, ispoljavanja socijalne patologije i stagnacije na individualnom, porodičnom i društvenom planu.
Obespravljena žalost može dovesti do realizovanog samoubistva ili pokušaja samoubistva.
Ovaj poremećaj se može prenositi sa generacije na generaciju.
Uzroci
Uzroci nastanka obespravljene žalosti su višestruki, fokusirani su na ožalošćenog, sam gubitak i način žalovanja. U ovom tekstu su navedeni samo neki.
Ožalošćeni nije prepoznat
Neke osobe održavaju veze koje nisu socijalno prepoznate, koje su društveno sankcionisane ili nisu realizovane u realnom životu, pa kada se desi gubitak, te osobe ne mogu da žale javno. Ovakvu situaciju često srećemo kod LGBT populacije i osoba koje u tajnosti održavaju ljubavne veze. Nekada je uzrok obespravljene žalosti gubitak osobe sa kojom je održavana on line veza i dopisivanje preko društvenih mreža; gubitak bivšeg partnera, gubitak odsutnog roditelja, brata ili sestre koji nisu ni upoznati.
Ožalošćeni je isključen iz žalovanja
Društvo prepoznaje žalost samo u vezi sa gubicima koji su vezani za primarnu i sekundarnu porodicu, tj onu u kojoj smo se rodili i onu koju smo sami zasnovali. Obespravljenu žalost često srećemo u slučaju gubitka učenika, mentora, profesora, komšije, prijatelja, saradnika, prijateljevog deteta, i drugih lica koja ne pripadaju bližoj rodbini, jer ih društvo ne prepoznaje kao ožalošćene.
Dešava se da vanbračni partner bude isključen iz žalovanja, odlukom primarne porodice ili dece iz prethodnog braka preminule osobe.
Nekada osobe zbog svog stanja ili uzrasta bivaju isključeni iz žalovanja. To je slučaj sa mentalno retardiranim osobama i licima sa demencijom, ili npr. mala deca i adolescenti.
U određenim profesijama često srećemo obespravljenu žalost, npr. kod zdravstvenih radnika, vojnih lica, vatrogasaca, zaposlenih u socijalnoj zaštiti, kod sveštenstva, menadžera tj. posebno u slučaju smrti ili suicida kolege, pacijenta, saborca, učenika, klijenta ili parohijana.
Gubitak nije prepoznat ili se smatra “manje značajnim”
Društvo ima tendenciju da minimizuje neke gubitke. Npr. gubitak kućnog ljubimca, namerni ili spontani pobačaj, perinatalni gubitak (gubitak deteta na rođenju), gubitak domovine, imovine, glasa, posla, gubitak prijateljstva, ljubavne veze, gubitak psihičkog ili telesnog zdravlja, gubitak telesne funkcije, profesionalnog kredibiliteta, gubitak ugleda zbog skandala, ogovaranja ili hapšenja, gubitak ideje, gubitak planova (tinejdžer ili igrač isključen iz tima zbog slabog postignuća ili povrede), nerealizovan proces usvajanja.
Gubici mogu biti zadesni ili razvojni tzv. tranzicioni gubici npr. odlazak deteta u obdanište, školu, na fakultet, odlazak u penziju, odlazak odraslog deteta iz roditeljske kuće. Nekada dobitak predstavlja gubitak, npr. rođenje drugog deteta, nekada predstavlja gubitak “pozicije” ili roditeljskog “krila” za starije dete ili npr. venčanje, koje je srećan događaj, za roditelje predstavlja odlazak deteta iz kuće, ili npr. rođenje ženskog deteta u nekim kulturama.
Nekada se može marginalizovati žalost određenih manjinskih grupa, migranata, Roma, zatvorenika, političkih protivnika, ali i čitavih naroda.
Nekada nemogućnost da se osoba sahrani, jer ostaci nisu pronađeni, dovodi do obespravljene žalosti.
Životinje obično imaju obespravljenu žalost, iako nakon gubitka jasno pokazuju manifestacije žalosti, ali društvo njihovoj žalosti uglavnom ne pridaje značaj.
Gubitak je povezan sa stigmom
U ovu kategoriju spadaju gubici povezani sa samoubistvom, ubistvom, zaraznom infekcijom npr. HIV –om, Covidom, predoziranjem, alkoholizmom, silovanjem, ratnim zločinima, neplodnošću, pobačajem, gubitkom slobode, linčom preko medija ili društvenoj mreža.
Obespravljenoj žalosti su posebno izloženi zaposleni u okviru određenih profesija, lekari, vojna lica, sveštenici, menadžeri i sve druge profesije kod kojih se neguje imidž omnipotetnosti, neranjivosti, hrabrosti i odgovornosti, uz obavezu da se, uprkos gubitku, radni proces što pre normalno nastavi.
U organizacijama gde nakon samoubistva ili ubistva zaposlenog, učenika ili člana, u nedostatku edukacije rukovodećeg kadra i specijalizovane podrške, nema otvorene komunikacije među zaposlenim, a proces žalovanja se ućutkuje i aktivno guši, dolazi do perpetuacije i povećanja stigma. U tim okolnostima osoblje, rukovodeći kadar i svi drugi sa organizacijom povezani su pod većim rizikom nastanka poremećaja komplikovane reakcije žalosti, a opstanak same organizacije može biti ugrožen.
Žalovanje koje nije u skladu sa društvenim normama
Obespravljena žalost nastaje ukoliko ožalošćena osoba ne žali na način koji se podrazumeva u kulturološkom okviru određene sredine. Društvo propisuje pravila u vezi sa umiranjem, sahranjivanjem i sa žalošću, ko žali, kako žali i koliko dugo. Žaljenje je regulisano i zakonom (npr. plaćeno odsustvo i druga zakonska prava ožalošćenih). Načini žaljenja se razlikuju od kulture do kulture. Npr. stoicizam ili jadikovanje mogu da odudaraju od pravila koje propisuje određeno društvo, pa se ožalošćeni mogu osećati obespravljenim.
U nedostatku edukovanog kadra i istraživanja iz ove oblasti, konsensusa i zakonskih regulativa, uz devalvaciju vrednosti, ukoliko se odstupi od društvenih i etičkih normi u vezi sa žalovanjem na lokalnom I globalnom nivou, nastaje “teror žalosti”, pa paradoksalno, obespravljena žalost zahvata i oni građane, grupe i narode, koji nisu u žalosti. Kao posledica toga dolazi do stagnacije na individualnom, porodičnom i društvenom nivou, nekontrolisanih reakcija, ratova, socijalnih nemira i poremećaja.
Klinička slika
Obespravljena žalost se karakteriše istim simptomima kao i normalna žalost, ali nije socijalno vidljiva.
Ožalošćena osoba je u šoku i bespomoćna, a kasnije preokupirana gubitkom, ophrvana čežnjom, krivicom, kajanjem, stidom, ljutnjom ili besom, smanjenog samopoštovanja, interesa i motivacije, socijalno izolovana, radno disfunkcionalna sa poremećajima pažnje i pamćenja, sa teškoćama u drugim odnosima i probemima sa apetitom i spavanjem. Ožalošćena osoba može da koristi alkohol, tablete i narkotike ili da se oda preteranom radu, što može dovesti do sindroma izgaranja.
Nekada ožalošćeni može imati ili realizovati suicidalne ili homicidalne ideje, pokazati sklonost traumatofilnom ponašanju ili svesnom rizičnom ponašanju.
Obespravljena žalost sa stagnacijom u prvoj i drugoj fazi žalovanja, često dovodi do poremećaja produžene žalosti, ili komplikovane reakcije žalosti, koje rezultiraju psihijatrijskim obolenjima, najčešće depresijom I PTSD, psihozama, trajnom promenama ličnosti bolestima zavisnosti i drugim psihijatrijskim i psihosomatskim obolenjima ( sindromom slomljenog srca, karcinomom, hipertezijom, hipertireozom, kožnim obolenjima i dr.)
Sugestije za ožalošćene sa obespravljenom žalošću:
- Brinite o svom zdravlju, održavajte higijenske i radne navike, obratite pažnju na spavanje, jelo, kretanje, vežbanje, redovne preglede.
- Dajte sebi pravo da žalite u sigurnom okruženju – prepoznajte ljude u svojoj okolini, među članovima porodice, prijateljima ili kolegama sa kojima možete podeliti svoja osećanja.
- Prepoznajte i pokušajte da otpustite teška osećanja, a pogotovo osećanje krivice, stida, ljutnje i besa koje Vas blokira u procesu žalosti.
- Osmislite proces žalovanja ličnim ritualima.
- Pokušajte pronaći smisao u vezi sa gubitkom.
- Pored primarnog gubitka, pripremite se da žalite i sekundarne gubitke koji neminovno prate veliki gubitak.
- Javite se psihijatru ukoliko imate problem sa spavanjem i apetitom, osećate novonastale znake psihičkog obolenja ili telesne bolesti, ili pogoršanje ranije psihičke ili telesne bolesti.
Kontaktirajte nas:
- ukoliko niste bili u mogućnosti da se oprostite sa osobom koja Vas je napustila ili kućnim ljubimcem;
- ukoliko u Vašem okruženju ne možete pronaći individualnu ili grupnu podršku;
- ukoliko imate strah od gubitka kontrole;
- ukoliko nakon gubitka zloupotrebljavate alkohol i supstancije;
- ukoliko se simptomi žalosti ne umanjuju posle šest meseci;
- ukoliko je od značajnog gubitka prošlo mnogo godina i želite da proverite stepen aktuelnog psihičkog funkcionisanja i adaptacije na gubitak;
- ukoliko ste zaposleni u mentalnom zdravlju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i prosveti ili ste deo rukovodećeg kadra u drugoj ustanovi i želite da se dodatno obrazujete u vezi savetovanja i terapije žalosti.
