O stigmi

Stigma je društveni fenomen i odnosi se na bilo koji negativan stav, predrasudu ili verovanje u vezi sa određenom osobinom, okolnostima, bolešću ili stanjem. Ona je metaforički znak sramote koje društvo pripisuje ljudima sa određenim osobinama.

Stigmatizovana osoba se posmatra isključivo kao nosilac određenog atributa, a ne kao celovita ličnost sa različitim osobinama.

Bez obzira na zakonske regulative, u različitim sredinama i vremenima, stigmatizovana osoba  nema jednake šanse za zaposlenje, napredovanje, brak, poznanstva, kretanje, nasledstvo, glasanje, drugu vrstu odabira, socijalne beneficije i dr. Stigmatizovana osoba može biti izolovana, ismevana, potcenjivana i životno ugrožena.

Negativno ponašanje prema osobi koja je stigmatizovana se zove diskriminacijom.

U tekstu se razmatraju uloga društva u nastanku stigme, posledice stigmatizacije i daju sugestije osobama koje su stigmatizovane.    

……

Termin stigma potiče iz antičke Grčke, gde su simbole koje su urezivali na kožu krimnalaca i robova, nazivali stigmom. Stigma znači znak sramote. Time su druge upozoravali da ljude označene stigmom izbegavaju. Savremeno značenje stigme je vezano za sociologa Ervinga Gofmana, 1963. koji definiše strigmu kao “ atrubut koji je duboko diskreditujući” i nešto što svodi njenog nosioca sa “ celovite i uobičajene osobe na ukaljanu, otpisanu osobu.” (1)

Različite kulture se razlikuju po onome šta je stigmatizovano.  Stigma je najčešće vezana za starost, bračni status, seksualno opredelenje, stambeni status, gojaznost, fertilitet, telesnu ili duševnu bolest, profesiju, stanje, porodičnu, društvenu ili političku pripadnost, rasu, jezik, a u ratno doba i za celu naciju. Bilo koja osobina može biti osnova za  stigmatizaciju.

Svaka osoba koja se razlikuje po fizičkom izgledu, načinu oblačenja, različitom stavu u društvu, svako ko odstupa od tradicionalnog načina razmišljanja ili je pionir u nekoj oblasti, je laka meta za stigmatizaciju, bez obzira na poreklo, pamet ili ekonomski status.

Stigma može da dosegne i žive i mrtve. Npr. Oni koji su umrli od kovida nisu imali isti status kao drugi mrtvaci, jer su zbog epidemioloških mera sahranjivani pod posebnim merama i često, bez prisustva porodice. Neke osobe su zbog drugih razloga sahranjene, da im se za grob ne zna. U vezi sa stigmom pokojnika, Gardijan komentariše da su, zbog ruskog zakona kojim se zabranjuje “gej propaganda”, lokalne filmadžije morale da cenzurišu biografiju Petra Iljiča Čajkovskog. (2)

Aktuelna ratna dešavanja su dovela do toga da je u nekim zapadnoevropskim zemljama stigmatizovano sve što je rusko, pa su u Kardifskoj filharmoniji zabranili da se na kocertu svira uvertira “1812”  Čajkovskog, a Bavarska državna opera i Minhenska filharmonija su otkazali saradnju operskoj pevačici Ani Netrebko i dirigentu Veleriju Gergievu. Ogorčeni aktivni učesnici društvenih mreža su tim povodom pokazali zabrinutost za periodni sistem elemenata Dmitrija Ivanoviča Mendeljejeva, koji je isto bio Rus.  Iako se stigma odnosi uglavnom na ljude, a nekada i na na cele porodice, dešava se da određene ustanove, fondacije, političke partije, ali i životinje, takođe mogu biti stigmatizovane. (3)

Prema Američkoj nacionalnoj alijansi za mentalne bolesti (4) postoji sedam tipova stigme: javna stigma, autostigma, percipirana stigma, izbegavanje etiketiranja, strukturna stigma, stigma zdravstvnih radnika i asocijativna stigma. U vezi s time, evo kratkog pojašnjenja:

Javna stigma – određeno društvo neguju stigmu tako što predrasude predstavljaju kao činjenice, pa se u skladu s tim, stigma pojavljuje u političkim, socioekonomskim, zdravstvenim i socijalnim izjavama, stavovima, merama i planovima, programima edukacije, izdavačkoj politici. Najmoćnija društvena sredstva za razvoj i negovanje stigma su mediji, društvene mreže i umetnost. Društvena stigma je, s jedne strane rezultat neznanja, neinformisanosti, primitivizma, kognitivnih distorzija, povodljivosti i nezrelosti, a s druge strane, pitanja moći, manipulacije, ličnih razloga, emocionalnih razloga,  finansijskih interesa ili jednostavno, zlobe. 

Autostigma –  situacija kada neko prihvata da je stigmatizovan i pristaje na stigmu, pa tako smatra da su njegove osobine ili njegova bolest, stanje ili pripadnost nečemu, sramota i da zaslužuje kritike ili javnu osudu. To je često rezultat slabih rezultata lečenja, prisilnih hospitalizacija, otkaza i dr.   

Percipirana stigma – situacija kada neko veruje da bi ga društvo osuđivalo zbog neke njegove osobine, bolesti ili pripadnosti, pa to krije.

Izbegavanje etiketiranja – osoba izbegava da se povezuje sa određenom grupom kako bi  izbegla etiketiranje. Npr. Neko neće da započne psihijatrijsko lečenje  jer smatra da će dobiti etiketu “ludaka”. 

Stukturna stigma – okolnosti u kojima je institucionalna politika takva da svojim odlukama, dokumentima, politikom i planovima, stigmatizira određene pojedince ili grupe. Nekada se dešava da zaposleni iz te institucije ne neguju stigmatizirajući odnos ili predubeđenje prema nekome ili nečemu, ali se moraju prikloniti politici ustanove. Strukturnu stigmu mogu negovati i strukovna udruženja, političke partije i crkva.     

Stigma zdravstvenih radnika – situacija u kojoj predubeđenje o nečijoj rasnoj, rodnoj, političkoj, nacionalnoj pripadanosti ili nekoj drugoj osobini, uprkos datuj Hipokratovoj zakletvi, sprečava zdravstvenog radnika da pruži zdravstvenu uslugu ili jednak tretman osobi koju stigmatizuje. Često se dešava da pacijenti oboleli od duševnog obolenja ne mogu da dobiju adekvatan medicinski tretman (5), jer npr. ne mogu biti hospitalzovani na odelenju gde se leče pacijenti oboleli od telesnih bolesti. To utiče na njihovo lečenje, oporavak, blagostanje, a nekada i smrtnost.

Asocijativna stigma – stigma koja pogađa osobe koje su porodica, rođaci, prijateji ili se nalaze u blizini osobe koja je stigmatizovana. Npr. Asocijativnu stigma srećemo u slučaju osoba koje su u okruženju počinioca masovnog ubistva ili drugog krivičnog dela, pa često cela porodica bude transgeneracijaki negativno obeležena. Čuli ste kako se u narodu kaže “s kim si, takav  si”. Ova asocijativna stigma često pogađa i zdravstvene radnike npr. one koji su lečili pacijente od korone ili npr. psihijatre, za koje obični narod često ima predubeđenje “da liče na svoje pacijente”.

Stigmatizovane osobe su ugrožene kako od društva, tako nekada i autostigmom.

Stigmatiziranim osobama se ne dozvoljava pristup određenim mestima ili grupama, nemaju iste uslove za školovanje, zaposlenje, napredovanje, druženje, lečenje, upoznavanje, zabavljanje ili druge vrste benefita. Stigmatizovane osobe trpe socijalnu izolaciju, teškoće uspostavljanja partnerskog ili prijateljskog odnosa, zbog predrasuda doživljavaju raskid veridbe ili razvod, a u drastičnim situacijama progon iz porodice ili socijalne sredine. Nekada mogu biti vređani, povređeni, proterani, linčovani uživo ili preko društvenih mreža. Dešava se da budu životno ugroženi, a u najekstremnijim slučajevima, aktivno ili pasivno, činjenjem ili nečinjenjem, ubijeni.

Zbog autostigme neka osoba može da izbegava ili obustavi lečenje, jer veruje da da neće moći da se zaposli, da će izgubiti posao, društvenu poziciju, ugled, mogućnost nasleđivanja, radnu vizu ili starateljstvo nad decom. Neko ne počinje lečenje ili odustaje od lečenja jer ima strah od lekova, hospitalizacije ili gubitka slobodne volje. Nekada pacijenti kojima je postavljena dijagnoza ili postoji sumnja na maligno obolenje, ne počinju lečenje jer misle da je bitka unapred izgubljena ili misle da su sami krivi za svoju bolest, pa su “zaslužili da umru”.    

Stigma često pogađa invalide. Dešava se da se neke osobe odbijaju da se priključe udruženju invalida i ostvare beneficije koje im pripadaju ili se, npr. umesto da uzmu pomagalo, nakon amputacije  ubiju, jer je znaju da je u njihovoj sredini invaldnost stigmatizovana.

Veze ili brakovi mogu da se raspadnu nakon histerektomije (odstranjivanja materice) jer suprug smatra da “žena bez materice nije žena”.

Zbog autostigme, osoba oseća sramotu, sama se izoluje i sklanja od drugih, oseća krivicu i stavove društva prihvata kao ispravne.

Nastanak stigme objašnjava više teorija:

Teorija etikatiranja (6) služi da se ubrzaju kognitivni procesi i “olakšaju” složene društvene interakcije. Na osnovu samo jedne osobine, bez ulaženja u životnu priču, ljudi dele na “dobre” i “loše”, “podobne” i “nepodobne”, “nas” i njih”.

Osobe obolele od npr. shizofrenije, epilepsije, cerebralne paralize, HIV infekcije, nazivaju shizofreničarima, epileptičarima, cerebralcima, sidašima. Psihijatrijska bolnica se zove ludnicom.

Svedoci smo kako se u političkim obračunima, građanskim nemirima i ratu, suprotna strana naziva različitim imenima i atributima, uz podršku medija, društvenih mreža i građana koji ove etikete koriste u svakodnevnom govoru.  

Teorija socijalnog identiteta (7) objašnjava kako ljudi grade identitet u skladu sa grupom kojoj pripadaju, pa ističu i označavaju pozitivne osobine pripadnika svoje grupe. Istovremeno negativno označavaju osobine pripadnike rivalske grupe. To im daje za pravo da na osnovu grupne pripadnosti gomilaju bogatstvo i privilegije, a da članove druge grupu mogu omalovažavati, potcenjivati, iskorištavati, pljačkati, vređati, klevetati, optužiti, linčovati i ubiti.

Teorija upravljanja terorom (8) objašnjava kako ljudi stigmatizuju određene bolesti ili stanja, kako bi ublažili sopstvene egzistencijalne strahove. Iz straha da bi se i njima samim mogla desiti bolest, invalidnost ili npr. agresija u porodici, oni stigmatizuju žrtvu, obeležavajući je kao lošu i odgovornu za to što joj se desilo.

Nekada ljudi sopstveni strah od ludila i dobijanja “dijagnoze” kontrolišu tako što  psihijatre svrstavaju u “grupu vidovnjaka “koji sve zna i bez reči, samo što te pogleda”  ili u “grupu pacijenata” jer vremenom počinju da liče na njih, pa u vezi s tim, “ne treba sa njima imati nikakav kontakt”. 

Link  i Felan su u radu iz 2001. (9) ponudili koncept u kome je uslov za nastanak stigme potrebno da postoji pet konvergirajućih komponenti.

1. Ljudi koji se razlikuju i označavaju ljudske razlike. Pri tome neke razlike su odabrane da budu istaknute, važne I značajne.

2. Obeležene osobe sa dominantno povezuju sa nepoželjnim karakteristikama u određenoj kulturi.  Njihova osobina ili pripadnost je vezana isključivo za negativne stereotipe. Npr. Beskućnike vezujemo za alkoholizam.  Postoje i pozitivni stereotipi koji su vezani za pozitivne osobine npr. poznavaoce francuskog jezika povezujemo sa sofisticiranošću. Za razliku od medicinskih radnika koji su, naročito posle pandemije korone, često stigmatizovani, vatrogasci nisu nikad.  

3. Obeležene osobe sa svrstavaju u različlite kategorije, kako bi se postigao određeni stepen razdvajanja “nas” i “njih”. Za to je neophodno njihovo etiketiranje ili imenovanje. 

4. Obeležene osobe doživljavaju gubitak statusa i diskriminaciju što dovodi do nepovoljnih ishoda

5. Stigmatizacija je u potpunosti uslovljena pristupom društvenoj, ekonomskoj i političkoj moći. Moć omogućava identifikaciju razlika, konstruisanje stereoptipa, razdvajanje obeleženih osoba u različite kategorije i potpuno sprovođenje neodobravanja, odbacivanja, isključivanja, diskriminacije.

6.Postoji negativna emocionalna reakcija stigmatizirane osobe – ova komponenta je naknadno dodata, ali u vezi njene neophodnosti postoje podeljena mišljenja.(10)   

Kulturne, društveno ekonomske, političke prilike, kao i uticaj crkve, utiču na stvaranje pozitivnih i negativnih stereotipa u određenoj sredni.

Stepen razvoja medicine i drugih grana nauke, dostupnost edukacije, zdravstvenih usluga, ekonomski status, telesno, psihičko i duhovno zdravlje stanovništva i stepen implementacije naučnih dostignuća utiču na to da li će se negativni stereotipi brzo i implementirati u određenoj sredini.   

U skladu sa društvenim ekonomskim i političkim prioritetima, države donose programe namenjene određenim populacionim grupama, koje nekada istovremeno mogu imati i antistigma karakter.

Npr. Programi podrške starim osobama mogu povećati njihovu vidljivost i kvalitet života; programi podrške izbeglicama mogu povećati stepen adaptacije i inkluzije u novoj sredini; programi edukacije zatvorenika tokom služenja zatvorske kazne mogu trajno na bolje promeniti njihov život; programi podrške kretanju, školovanju i zapošljavanju, razvoju paraolimpijskih sportova su namenjenim osobama sa invaliditetom itd.

Deo društva koji ima društvenu, političku i ekonomsku moć, utiče na vidljivost pojedinih grupa, dostupnost infomacija, stepen tolerancije, istupanje u javnosti, zakonske regulative i druga prava različitih.

Reklo bi se, više para, manje stigme.

Ipak, nije tako jednostavno. Stigma postoji i u najbogatijim društvima.

Npr. Samci su opterećeni višim poreskim taksama ili većim cenama turističkih putovanja; u nekim sredinama ne postoji razvijena gerijatrijska služba za podršku, za stare osobe ne postoje specijalizovana mesta za vežbanje, ulice nemaju klupe za odmor, a kretanje starih osoba u velikim gradovima je otežano. Npr. U novoj  Međunarodnoj klasifikaciji bolesti MKB 11 postoji dijagnoza obesitas 5B81 koja se daje za svako prekoračenje idealne težine od 10%, a stepen gojaznosti odrežuje pomoću indeksa telesne mase. Gojaznost prati stereotip da su te osobe lenje i imaju slabost karaktera tj. volje. U brojnim zemljama, teško možete naći modernu garderobu koja je iznad broja 44. Određene avio kompanije su počele da gojaznim osobama naplaćuju dva sedišta. Nasuprot tome, u nekim kulturama, gojaznost nije vezana za negativan, nego za pozitivan stereotip. Osobe koje telesnim dimenzijama nisu u proseku ili su duživele amputaciju, sa teškoćom nalaze da kupe odeću,obuću ili veš.

Oboleli od duševnih bolesti su najčešće izloženi stigmi uprkos tome što:

• veliki broj duševno obolelih se leči samo ambulantno
• brojne duševne bolesti imaju prolazni karakter i trajno su izlečive
• hronične duševne bolesti, koje su trajnog karaktera, danas mogu da se sa lekovima uspešno drže pod kontrolom
• dobrim odabirom iz velikog broja postojećih lekova, moguće je smanjiti ili u najvećoj meri eliminisati njihove sporedne efekte
• u zavisnosti i od same prirode leka, rizik zavisnosti je značajno manji ili ne postoji, ukoliko se lek uzima pod kontrolom psihijatra
• psihijatrijski pacijenti, oboleli od hroničnih duševnih obolenja, koji celoga života moraju da uzimaju lekove ili primaju depo injekcije, mogu, i pored toga, da dožive duboku starost
• sporedni efekti psihijatrijskih lekova u najvećem broju slučajeva imaju prolazni karakter
• osoba koja je duševni bolesnik može da se zaposli, ostvari roditeljstvo, dobije stateljstvo, zaradi penziju,živi samostalno ili u partnerskom odnosu
• krivična dela koja počine oboleli od duševnih bolesti su ređa i odnosu na zdravu populaciju
• psihijatrijska hospitalizacija je ograničenog trajanja
• psihijatrijski pacijenti na početku lečenja (sem u slučaju hitne hospitalizacije, dementnih i mentalno retardiranih osoba), sami potpisuje informisani pristanak da su upoznati sa prirodom bolesti i da prihvataju planirani tok lečenja
• prisilna hospitalizacija tj. zadržavanje pacijenta u bolnici bez njegove volje obavlja se isključivo u slučaju da osoba može da ugrozi sebe, druge osobe ili imovinu; način hospitalizacije, dužina trajanja i druga pitanja u vezi prava psihijatrijskih pacijenata su regulisana zakonom; u Srbiji se primenjuje Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama (11), kao i na svetskom nivou (12).

Na žalost ove infomacije malo ko zna i retko ih građanstvu javno prezentuju.

Stigmi duševno obolelih doprinose sledeće činjenice:

• Neki duševni bolesnici koji odbijaju ili prekidaju lečenje, pa sebe dovedu do prisilne hospitalizacije u pratnji policije, na očigled porodice i komšiluka; kada su u remisiji ne pokušavaju da se uklope u socijalnu sredinu i da rade ili izledaju i ponašaju se upadljivo, pa iako mogu, ne žele da to koriguju; obeđeni su da jedna psihijatrijska hospitalizacija, pogotovu ako je prisilna, određuje zauvek njihovu sudbinu.
• Porodica, partneri i prijatelji duševnih bolesnika koji ne podržavaju psihijatrijsko lečenje; pacijenta leče u tajnosti, da on to ne zna; nisu pacijenta uputili na lečenje iz sopstvenog straha ili ga drže zatvorenog godinama
• Socijalna sredina koja trajno obeležava kolegu, komšiju, prijatelja ili klijenta kao psihijatrijskog pacijenta i kada završi sa lečenjem ili uđe u remisiju; odbija da zaposli ili da sarađuje sa psihijatrijskim pacijentom koji je izlečen ili je u stabilnoj remisiji, pa ne pokazuje znakove bolesti.
• Neki sveštenici – koji poreklo duševnih obolenja tumače i “leče” pacijenta “na svoj način”, a nekada ne preporučuju i aktivno osporavaju psihijatrijsko lečenje
• Vračare i vidovnjaci – koji “leče” pacijenta “na svoj način”
• Neki lekari i zdravstveni radnici koji nisu psihijatrijskom pacijentu pružili adekvatnu zdravstvenu uslugu
• Neki psihijatri – koji ne zovu bolest pravim imenom, pa tako pacijent ne zna tačnu dijagnozu, ne zna prirodu bolesti i prognozu, nije unapred informisan o efektima lekova; leče pacijente u kućnim uslovima i u tajnosti; koji su svesno napravili etičke propuste i greške; koji pokazuju isključivost u terapijskom pristupu, fokusiraju se samo na medikamentozni, umesto na integrativni tretman, koji će smanjiti dozu lekova i sporedne efekte leka, kao i trajanje i broj hospitalizacija; ne primenjuju kulturno senzitivni tretman, ubeđeni su da sve u vezi lečenja piše u psihijatrijskim udžbenicima; koji su nekritični poklonici i promoteri antipsihijatrisjog pokreta.
• Neki psiholozi – koji prevazilaze stručne ingerencije, sve mogu da „izmere“ i oslanjaju se isključivo na teorijske koncepte, koji su svesno napravili etičke greške i propuste
• Neki socijalni radnici – koji ne obavljaju adekvatno svoj posao i ne izlaze na teren, ne anticipiraju problem na vreme, nelečenoj populaciji daju prednost, pa psihijatrijske pacijente oštete svojim odlukama ili svesno prave etičke greške i propuste
• Neki psihoterapeuti – koji veruju da određeni psihiterapijski modalitet mogu primenjivati kod svih poremećaja; pacijenta koji treba da dobije lekove ili treba da bude hospitalizivan, leče isključivo psihoterapijom; u privatnoj praksi; pacijenta koji treba da se leči hospitalno, leče u privatnoj praksi
• Strukovne asocijacije i stručni časopisi koji selektivnim prezentovanjem određenih istraživanja utiču na svakodnevnu psihijatrijsku praksu i zdravstvenu politiku ili ne reaguju na etičke propuste svojih članova
• Psihijatrijske klasifikacije koje brojne bolesti i stanja ne prepoznaju, a zasnivaju se na fenomenologiji
• Neke sudije sa sopstvenim strahovima, predubeđenjima i etičkim propustima               
• Društvo koje najmanje ulaže novca u psihijatrijske bolnice i programe prevencije; koje nije donelo potrebne zakonske regulative npr. Zakon o psihoterapiji i Zakon o muzikoterapiji; gde bez obzira na stanje pacijenta i potrebe, postoji ograničeno plaćanje zdravstvenih usluga i bolničkih dana u nekim sredinama.
• Mediji i društvene mreže koji, umesto psihoedukativnih programa za građanstvo, senzacionalistički predstavljaju psihijatre, psihijatrijske bolnice, psihijatrijska obolenja i događaje u koje su uključeni duševno oboleli.
• Umetnici koji u svojim delima prikazuju duševno obolele, psihijatre i psihijatrijske bolnice u svetlu negativnih stereotipa, na stigmatizirajuči način. 

Ukoliko pripadate grupi stigmatizovanih osoba po jednom ili više osnova, ili ste svedok nečije stigmatizacije, budite svesni da taj društveni fenomen postoji od početka ljudske istorije, da na njega utiču brojni faktori i ne možete da ga rešite, nego samo smanjite, pa zato budite realni u očekivanjima.

To ne znači da je bitka izgubljena i da zbog toga budete bespomoćni, tužni, ljuti i besni, nego prvenstveno da delujete u domenu koji zavisi od Vas i odnosi isključivo na Vas, što će imati uticaj na širu društvenu sredinu. Svaki rad pokaže rezultat. Danas postoje brojna istraživanja i instrumenti za merenje stigme, koji pokazuju da se stigma u različitim domenima i sredinama smanjuje.

1. Definišite osobinu koja je stigmatizovana i razmotrite da li je ta osobina ili stanje promenjivo ili trajno svojstvo?
2. Ukoliko se radi o bolesti, stečenom ili urođenom invaliditetu, da li u vezi s tim imate sve infomacije, da li pratite nove lekove, dostignuća, zakonske regulative? 
3. Da li postoje druge osobine koje Vas ili stigmatizovanu osobu pozitivno označavaju ili mogu da se razviju? Da li su uprkos stigmi postavljeni, ostvareni životni ciljevi ili su na putu ostvarenja?
4. Da li je “označena” tj. stigmatizovana osobina, u istom stepenu ili uopšte, stigmatizovana u drugoj kulturi ili sredini – da li je u tom slučaju moguća promena sredine?
5. Da li ste lično doprineli stigmatizaciji?

Npr. Osoba koja je invalid umesto da se adekvatno rehabilituje i uzme protezu, maše svojom partljkom drugim ljudima ”ispred nosa”, ne želi da radi, nego prosi na ulici i u prevozu.

Npr. Osoba koja boluje od duševnog obolenja ili bolesti zavisnosti odbija da se leči, pa dođe u situaciju da uznemirava druge ljude na ulici ili dolazi u sukobe, ispoljava agresivno ili neprimereno ponašanje.  samougrožava se, ne održava higijenu, sakuplja stvari, životinje, pa odsustvuje sa posla ili naočigled komšiluka u pratnji policije bude prisilno hspitalizovana.

Npr. Iako je tetoviranje danas široko rasprostranjeno, u određenim kulturama, iako nije zakonom zabranjeno, ne gleda se blagonaklono,  Npr. U Japanu se pokrivene tetovaže tolerišu, ali ako želite da idejte u japansko kupatilo ili olsen, može se desiti da  nosilac tetovaže ne bude primljen, pa su u tu svrhu postoje posebni flasteri koji se stavljaju da prikriju tetovažu. (13)

Npr. Da li pripadate grupi koja stigmatizuje i etiketira druge ljude ili grupe?

Npr. Da li forsirate određenu ideju u sredini koja nije dovoljnio zrela da to prihvati ili ideju prezentujete na način koji nije adekvatan?

• Da li ste, uprkos stigmi, pokušali da se uključite u drušvo?

Idete li na porodična okupljanja, godišnjice, skupštinu stanara, stručne sastanke ili se sakrivate? Da li stigmatizovane osobe pozivate na ove događaje?

Da li ste, uprkos stigmi, pokušali da ostvarite ili održite ljubavnu, prijateljsku, terapijsku ili poslovnu vezu? Da li biste sa stigmatizovanim osobom pokušali da ostvarite ovakvu vezu? Da li možete da ponovo uspostavite kontakt sa bliskom osobom sa kojom ste prekinuli kontakt zbog stigme?

Da li možete da prihvatite određene društvene norme i autoritete ili sve odbacujete?

• Da li ste se distancirali od ljudi koji stigmatiziraju, etiketiraju i diskriminišu?

Ukoliko to nije moguće, da li u blizini imate ljude koji ne stigmatizuju, koji pružaju ljubav, podršku i prijateljstvo?

• Da li imate plan u borbi protiv stigme?

Borba protiv stigme ne predstavlja inat ili mahanje stigmatizovanom osobinom, bolešću ili stanjem, nego dugoročan plan za kontinuiran lični razvoj, pokušaj realizacije ličnih ciljeva i socijalnu inkluziju uprkos stigmatizaciji i diskriminaciji.

Neke osobe to mogu same da realizuju, a oni koji se osećaju da stagniraju, da su bespomoćni, zamrznuti, kukaju i plaču, stalno se žale zbog nepravedne sudbine, ili su neprekidno ljuti i besni, neka potraže pomoć.

Ideja da će se stigma smanjiti, a razumevanje povećati, tako što se u javnosti ili pred nepoznatim ( ili nedovoljno poznatim) osobama istupati sa svojom bolešću, stanjem, stavom ili pripadnošću, neće doneti stabilne i trajne rezultate, a može rezultirati novim odbacivanjem i povredom.

S druge strane, treba iskoristiti priliku da se „otkrijete“ u bezbednom okruženju, ukoliko Vas osoba već dobro poznaje i gaji prema Vama pozitivna osećanja, ukoliko imate ili planirate duboki lični odnos.

U situaciji da ne postoje gore navedeni preduslovi, nekad je neophodno da se „otkrijete“ zbog okolnosti, jer osoba koja je stigmatizer ponekad može da koriguje svoj stav, ukoliko poznaje lično nekoga ko pripada stigmatizovanoj grupi.

Trebate razlikovati ponašanje „ne sakrivam se“ od ponašanja „ ističem se“.

Nemojte se oglašavati preko medija i društvenih mreža, ukoliko se osećate žrtvom, kako biste bili primer drugima, želite da proverite da je određenoj osobi do Vas stalo ili da li imate podršku.

Društvo ne voli žrtve i slabe, pa će stigmatizeri biti još okrutniji.

Oni, za koje ste mislili da će Vam pružiti podršku, mogu ćutati zbog sopstvenog straha od asocijativne stigme, pa će Vas to dodatno povrediti.

• Da li se osećate diskriminisani ili ugroženi?

Distancirajte se od stigmatizera.

Potražite podršku, lekara, terapeuta, policije, advokata.

Dokumentaciju o situacijama i događajima u kojima ste bili diskriminisani, psihički, fizički, ekonomski i socijalno ugroženi, evidentirajte i sačuvajte u digitalnom formatu u slučaju sudskog procesa.

Sigmatizovani treba da izbegavaju sudske procese, jer je javnost uvek i u najboljem slučaju podeljena.

Ukoliko ste psihijatrijski pacijent, u slučaju sudskog procesa, samo Vas dokumentacija o redovnom lečenju može zaštiti od odgovornosti i omogućiti da ostvarite svoja prava ili da se uspešno branite. 

Ne očekujte da Vas drugi (uključujući i članove porodice) zastupaju i da biju Vašu bitku, ukoliko ste pravno sposobni.

Nađite način da se borite protiv stigme na indirektan način, edukacijom i prikazivanjem pozitivnih primera, povezivanjem sa sebi sličnim sa kojim možete da podelite iskustva i napravite planove kako da ostvarite svoja prava nastupajući kao grupa.

• Ukoliko ste zbog stigme doživeli gubitke koje ne možete da prežalite, javite se na terapiju žalosti, kao i u slučaju da pokazujete novonastale simptome ili pogoršanje osnovne psihičke ili telesne bolesti.

• Ne budite iskorišteni. Razlikujte podršku od pseudopodrške.

Razliikujte stigmu od autostigme. Austostigma zavisi od Vas.

Vaš odnos prema drugima i društvu, kao i lični razvoj, će biti najbolje odružje i dokaz da niste „pobeđeni“.

Nemojte da od žrtve postanete agresor i stigmatizer.  Pazite da Vi ne etiketirate druge, jer je u prljavštini društvenog taloga, teško ostati čist. Vreme i okolnosti  će doprineti sazrevanju pojedinaca i društva u celini. Iskušenje shvatite kao priliku za povećanje adaptivnih kapaciteta i duhovno uzdizanje.

Hatorumov program muzikoterapije društvene zajednice doprinosi borbi protiv stigme preko:

• rane detekcije i prevencije nastanka psihijatrijskih poremećaja i bolesti zavisnosti https://hatorum.com/program-prevencije-bolesti/muzikoterapijski-antistres-vikend/
• organizacije individualnih i grupnih programa muzikoterapije žalosti za stigmatizovane osobe
• razvoja inkluzije u društvu.
• Hatorumov antistigma klub https://share.google/J8avTFEMMSBrOh0K7 i Klub Senior Hatorum  (https://share.google/en3AOX2bnWy5s6WyB)   predstavljaju pozitivne primere ljudi i inicijative koje doprinose smanjenju stigme u društvu, nova istraživanja, tehnološka dostignuća, pomagala i muzičke instrumente koji povećavaju kvalitet života invalida i povećavaju njihovu inkuziju u društvo.

Literatura:

1. Goffman E. Stigma: Notes o, novan the Management of Spoiled Identity. Prentice Hall; 1963.
2. https://share.google/Imdd5R0qadJGEIEZB
3. https://share.google/rqYeJMXXL92Vcg597
4. https://share.google/Dz1OeFaB6gukX2I7r
5. Subu, M.A., Wati, D.F., Netrida, N. et al. Types of stigma experienced by patients with mental illness and mental health nurses in Indonesia: a qualitative content analysis. Int J Ment Health Syst 15, 77 (2021). https://doi.org/10.1186/s13033-021-00502-x
6. https://share.google/22Csg00qchAZJDq0k
7. https://share.google/AZY6lFtYg30mUaZ6k
8. https://share.google/rWNzyIeHrZsXbww8Y
9. Link BG, Phelan JC. Conceptualizing stigma. Annu Rev Sociol. 2001;27(1):363‐385.
10. Andersen MM, Varga S, Folker AP. On the definition of stigma. J Eval Clin Pract. 2022 Oct;28(5):847-853. doi: 10.1111/jep.13684. Epub 2022 Apr 23. PMID: 35462457; PMCID: PMC9790447.
11. https://share.google/YidNxPEC1OXbBNqt4
12. https://www.who.int/health-topics/mental-health#tab=tab_1
13. https://share.google/YgnOAU3DZecRMp6lt