O uzrocima ljutnje
Ljutnja je normalna emocija koju svi povremeno osećamo. Nastaje kao rezultat vanjskih i unutrašnjih faktora.
Kao vanjski faktor se navodi stresna situacija, kada se osoba oseća ugroženo, opstruirano, odbačeno, izolovano, ismevano, provocirano, stigmatizovano, nezadovoljno, neispoštovano, da je nisu čuli ili su je slagali; nastaje kod osobe koja je svedok ili lično doživljava nepravdu i agresiju pojedinca ili grupe; ljutnja nastaje u situacijama gde je ugroženo ili oduzeto ono što je osobi važno i vredno. Ljutnja može nastati kao rezultat problema u interpersonalnim odnosima ili problema u komunikaciji. Nekada nastaje gledanjem nasilnog sadržaja preko medija.
Ljutnju mogu izazvati i unutrašnji faktori, npr. osećanje neprijatnosti, vitalne ugroženosti, umor, bol, kao i nezadovoljene potrebe za hranom, spavanjem, seksom.
Isto tako, svojim unutrašnjim razmišljanjima o ličnim slabostima, manama, propustima i greškama, ranijim neprijatnim događajima i nepovoljnim okolnostima ili izvlačenjem određenog zaključka, osoba može, nekada, i bez trenutnog vanjskog povoda, da sama kod sebe izazove ljutnju.
Ljutnju izazivaju neispunjena očekivanja.
Kao i druge emocije, ljutnja ima karakteristiku da se „širi“ na druge osobe, što zovemo iradijacijom afekta. Može da se „kumulira“ ili da bude „pomerena“ sa jedne osobe na drugu. Npr. osoba dolazi sa posla iznervirana od strane šefa i viče na partnera.
Nekada je ljutnja može biti rezultat hormonalnih oscilacija npr. u adolescenciji, za vreme menstruacije, menopauzi ili hormonalnih poremećaja npr. kod hipertireoze.
Ljutnju kao značajan simptom srećemo kod osoba koje su imale traumu glave, ili organskog oštećenje mozga (bolesti koje izazivaju propadanje moždanih ćelija).
Veoma često se javlja kod osoba koje su doživele psihičku traumu i zlostavljanje, može biti rezultat uzimanja alkohola i psihoaktivnih supstancija, a problem u ispoljavanju I kontroli ljutnje je čest simptom kod različitih mentalnih obolenja i razvojnih poremećaja.
Kod nezrelih i sugestibilnih osoba, ljutnja može biti razultat deziformacija, zloupotrebe, kognitivnih distorzija, naučenog ponašanja i identifikacije sa grupom.
Grupna dinamika može da pojača ili smanji osećanje ljutnje i besa. U slučaju da grupa oseća nepravdu i ugroženost, u slučaju kohezivnih grupa se tako osećaju i njeni pojedini članovi. Individualne granice mogu da se gube, pa je razik agresivnog ispoljavanja pojedinca, koji nastupa zajedno sa grupom, veći.
Problem ljutnje i kontrole besa se kod nekih osoba može primetiti u najranijem detinjstvu i adolescenciji. Nekada je rezultat prenatalne traume, nekada je odbrambena reakcija na okruženje, a nekada razultat učenja po modelu. Detektovani su određeni geni kod osoba koje pokazuju veći stepen agresivnog ponašanja.
Pokazivanje ljutnje
Ljutnja i bes su praćeni telesnim, emocionalnim i bihejvioralnim reakcijama koje mogu biti usmerene prema sebi, drugima, živim i mrtvim osobama, životinjama i biljkama, neživim objektima, Bogu i simboličnim reprezentatima određenih važnih pojmova u određenoj kulturi ili grupi.
Ljuta osoba ima ubrzan rad srca i disanja, crvena je u licu, izraz lica je ljutit, pogled uresređen, a obrve skupljene. Pokazuje mišićnu napetost, pogotovo u vilici, ramenima, stisnutim šakama. Govori brzo i glasno ili govori sporo, akcentujući pojedine reči, ima preteću intonaciju. Nekada se ljutnja pokazuje neverbalno. Ignorisanjem, okretanjem leđa ili drugim gestovima.
Ljutnja i bes se ispoljavaju prema poznatim osobama, ali nekada i prema nepoznatim osobama, preko društvenih mreža ili medija.
Različite osobe različito ispoljavaju ljutnju. Koji će stil ljutnje da neko ispoljava, zavisi od obrasca, naučenog u detinjstvu od roditelja, članova porodice i drugih autoriteta. U nekim porodicama ili grupama, svim članovima nije dozvoljeno ispoljavanje ljutnje. Takođe, ista osoba može da koristi različite stilove, u zavisnosti od okolnosti.
Agresivan stil (ispoljavanje ljutnje prema vani). To znači da je ljutnja eksternalizovana, umerena direktno prema okolini, tj. prema generatoru ljutnje. Osoba otvoreno i slobodno izražava svoju ljutnju na licu mesta, verbalno i/ili neverbalno vikanjem, psovanjem, pretnjama i zastrašivanjem, bacanjem stvari, razbijanjem, glasnom muzikom, zvukom, svetlom, agresivnom vožnjom ili na drugi način. Ljutnja može da se pokazuje pokretanjem tužbe, vređanjem preko društvenih mreža ili medija.
Neke osoba u ljutnji primenjuje pasivno-agresivan stil, pa je izražavaju na indirektan način. Umesto direktnog odgovora, takva osoba primenjuje sabotažu, ignorisanje, uskraćivanje različite vrste, izbegavanje obaveza, kašnjenje, opstruisanje. Neki parovi su posvađani, tako što pasivno agresivni partner satima i danima ćuti, duri se, okreće leđa ili ispoljava ljutnju preko uvredljivih viceva, sarkazma i podrugivanja.
Postoje osobe koje ljutnju izražavaju kroz pasivan stil. Ljutnja je internalizovana, usmerena prema sebi tj.„zaključana“ u sebi, o njoj se ne razgovara. Osoba se fizički povlači od osobe koja je generator ljutnje i prema kojoj bi mogla biti agresivna. Razvija misli i podstiče sećanja koja pojačavaju ljutnju, uskraćuje si ono što pričinjava radost i osnovne životne potrebe. Može da se na različite načine samopovređuje, sve do samoubistva.
Asertivan stil – najzreliji i najoptimalniji način izražavanja ljutnje. Osoba izražava ljutnju na socijalno prihvatljiv način, poštujući tuđu ličnost, a istovremeno jasno postavljajući svoje granice, braneći bližnje, mišljenje, vreme, svojinu, prava i potrebe. Asertivnost može da se uči.
Da li je ljutnja korisna ili štetna?
Smatra se da je ljutnja korisna u procesu evolucije i preživljavanja, jer predstavlja adaptivni odgovor na osećaj ugroženosti i manifestaciju reakcije „bori se ili beži“ uz hormonski odgovor na nivou kateholamina tj. adrenalina i noradrenalina, koji povećavaju srčanu frekvenciju, krvni pritisak i disanje, spremajući telo za “odgovor”.
Korisna ljutnja nam pomaže da štimo svoje fizičke i psihičke granice, kao i ono što nam je važno.
Iskustvo razrešene ljutnje nam pomaže rešavanju problema kroz proces učenja, razumevanja i u pronalaženju novih rešanja, sazrevanju, povaćanju adaptivnih kapaciteta, podizanju frustracionog praga i povećanju samopouzdanja.
Ljutnja može da pomogne razvoju i sazrevanju međusobnih odnosa, ako će rezultat prepirke i svađe biti bolje razumevanje „sukobljenih strana“, pronalaženje kompromisa i poštovanje dogovorenog.
U slučaju potisnute ljutnje javlja se nesanica, stalno osećanje napetosti, bezvrednosti, snižen frustracioni prag, kritikovanje drugih osoba, narušavanje porodičnih i socijalnih odnosa.
Kumulirana, nerazrešena, hronična ljutnja ili napadi besa, nas ugrožavaju, zato što dovode do ugrožavanja zdravlja, odnosa, imovine, porodičnog i socijalnog statusa.
Osoba koja je preplavljena afektom ima kompromitovane kognitivne funkcije, pogotovo razumevanje, rasuđivanje, koncentraciju i pažnju, može biti telesno slabije koordinisana i sklonija povredama i nesrećama.
Hronična ljutnja nas „prlja“ i ugrožava iznutra, ne samo u moralnom, nego u biološkom i psihološkom smislu, jer utiče, prvenstveno na kardiovaskularni sistem, neuromišićni sistem, imunološki sistem i druge telesne sisteme, pa može da doprine nastanku brojnih telesnih i psihičkih bolesti.
Adrenalinski skokovi dovode do rizika nastanka kardiovaskularnih bolesti (npr. infarkta srca, moždanih udara i dr.) Hronična ljutnja deluje da se stvaraju unutrašnji upalni procesi, pa je evidentiran povećan inflamatorni citokin interleukin-6 (IL-6) i cirkulirajući nivoi C- reaktivnog proteina kod neprijateljskih bračnih odnosa. Sećanje na događaj koji je izazvao ljutnju značajno povećava faktor tumorske nekroze-α (TNF-α) i IL-6 u perifernoj krvi. Osobe koji su imali pojačanu reakciju na ljutnju su imali povećane nivoe norepinefrina i povećan dijastolni krvni pritisak, kao i značajno više nivoe α2-integrina, koji je povezan sa progresijom karcinoma, utiče na proliferaciju tumora, metastaze i angiogenezu. Osobe sa nižim nivoom kontrole ljutnje pokazuju sporije zarastanje rana. Dokazana je veza hronične ljutnje i bolnog sindroma, kao i promene u neuroplasticitetu mozga.
Neurobiološke osnove suzbijanja ljutnje
U kontroli ljutnje centralnu ulogu imaju ovi delovi mozga: frontalni korteks (PFC), prednji cingularni korteks (ACC) i amigdala, koji zajedno upravljaju ravnotežom između emocionalnih impulsa i kognitivne kontrole. PFC, posebno njegova ventrolateralna regija (VLPFC) koja ima ključnu ulogu za suzbijanje ljutnje i upravljanje emocionalno nabijenim situacijama tako što pomaže pojedincima da se oslobode impulsa vođenih ljutnjom kroz namerne procese donošenja odluka.
ACC u suzbijanju ljutnje ima ulogu medijatora koji daje prioritet kognitivnim odgovorima nad emocionalnom reaktivnošću. Interakcija i funkcionalna povezanost ACC-a i PFC-a osigurava da emocije ne nadjačaju kontrolu ponašanja. Kod anksioznih i depresivnih poremećaja postoji disfunkcionalna povezanost ACC-PFC i slabija kontrola emocija.
Tokom suzbijanja ljutnje, smanjena aktivacija amigdale omogućava kognitivnim sistemima, poput prefrontalnog korteksa (PFC), da vrše veći uticaj. Ovaj adaptivni mehanizam omogućava pojedincima da ublaže emocionalni intenzitet ljutnje, a daju prioritet kontrolisanim odgovorima.
Muškarci i žene različito regulišu ljutnju. Žene pokazuju smanjenu aktivaciju amigdale tokom regulacije, što odražava efikasne strategije supresije ljutnje vođene prefrontalnom kontrolom. Nasuprot tome, muškarci pokazuju relativno stabilnu aktivnost amigdale, što može ukazivati na manje oslanjanje na kognitivnu moderaciju i jače angažovanje uobičajenih puteva odgovora. Hormonski utjecaji, estrogena i testosterona, dodatno oblikuju ove razlike. Smanjenje aktivacije amigdale uzrokovano estrogenom, posebno kod žena, ilustruje njegove regulatorne koristi, dok testosteron pojačava aktivnost u amigdali i bazalnim ganglijima, što je u skladu s uočenim strategijama supresije kod maskuliniziranih osoba.
Neurotransmiter serotonin ima ključnu ulogu u kontroli ljutnje i besa, u interakciji sa drugim neurotransmiterima.
Hipotalamus-hipofiza-gonadalna (HPG) osa reguliše nivo testosterona u telu. Visoki nivoi testosterona mogu smanjiti aktivnost medijalnog orbitofrontalnog korteksa (OFC) unutar prefrontalnog korteksa (PFC) i stimulisati agresivno ponašanje. Jedan od mogućih mehanizama kojim testosteron može smanjiti aktivnost OFC-a je regulacija serotonina. Androgeni (testosteron) smanjuju ekspresiju mRNA serotoninskih receptora i promet serotonina u medijalnom PFC-u. Odnos između nivoa testosterona i kortizola, produkta hipotalamičko-hipofizno-adrenalne (HPA) ose, za koju se zna da je fiziološki antagonistička prema HPG osi, povezan sa izražavanjem agresije. Psihopati, na primjer, obično imaju viši omer testosterona i kortizola nego normalne osobe.
Odnos između ovih hormona i načina na koji regulišu agresivno ponašanje podržava hipotezu o dvostrukim hormonima u kojoj visoki omjeri testosterona i kortizola dovode do viših nivoa agresije, a niski nivoi testosterona/kortizola dovode do izbegavanja borbe.
GABA (ƴ-aminobuterna kieselina) ima uglavnom inhibitorno dejstvo na ispoljavanje ljutnje, ali su neke studije pokazale da određeni modulatori (npr. alkohol) dovode do povećanog agresivnog ponašanja. Zbog njihove interakcije sa GABAA receptorima, kao i lekovi benzodiazepini kod žena posle porođaja mogu dovesti do agresivnog ponašanja. GABAB receptori su direktno povezani sa agresivnim ponašanjem. GABAA i GABAB receptori su uključeni u regulaciju nivoa serotonina.
Dopamin uz serotonin, u njihovoj međusobnoj interakciji, regulišu pitanje kontrole ljutnje i naše reakcije na agresiju. Dok dopamin pokreće težnju za nagradama, serotonin pomaže u održavanju ravnoteže i sprečavanju prekomernog stresa, modulirajući intenzitet i smer motiviranog ponašanja.
U slučaju duševnih bolesti su poremećeni nivoi ovih hormona. Dejstvo neurotropnih lekova se zasniva na pokušaju psihijatara da ih vrate u ravnotežu. Samoinicijativno uzimanje lekova je opasno.
Od ljutnje do besa – dugačak ili kratak put?
Ljutnja ima nekoliko faza koje je važno da poznajemo i na vreme prepoznamo.
Iznerviranost – prvi, blagi stepen ljutnje. Svako od nas se izvervira više puta tokom dana. Npr. autobus Vam pobegne „ispred nosa“, mleko Vam pokipi na šporetu, dete napravi fleku na nameštaju, izbegli ste sudar u saobraćaju, ne svojom greškom. Obično se dešava kada se događaj desi iznenada, izazovu ga nepoznati ljudi, mala deca, kućni ljubimac ili mi sami. Iznerviranost kratko traje i brzo zaboravimo to što je dovelo da se iznerviramo, jer nije imalo raniju predistoriju i neće imati veće posledice, pa ćemo se potruditi da to brzo zaboravimo. U tome nam pomaže ako osoba koja nas je iznervirala nije to radila namerno.
Frustriranost – predstavlja drugi stepen ljutnje. Frustriranost izazivaju generatori ljutnje tj. osobe, događaji i misli imaju karakter ponavljanja i trajanja. To u nama izaziva veći stepen emocionalne reakcije, a posledice događaja mogu biti veće. Evo nekoliko primera: pokradeni ste u autobusu od strane nepoznatog počinioca; nemate pomoć od članova porodice iako ste pomoć tražili; član porodice ne poštuje finansijska ograničenja, član tima zabušava na poslu i sl.
Nekada frustruranost može da izazove i osoba koja je bolesna Ili koja ima razvojni poremećaj ili drugi razlozi: slaba organizacija posla, negativna selekcija i pseudoautoriteti, nepotizam, nedostatak pravila, nepoštovanje hijerarhije, nerealna očekivanja, neispravan štampač koji Vas usporava na poslu, nepovoljni uslovi rada, smanjenje plate zbog uzroka na koje ne možete da utičete, objave na društvenim mrežama.
Neprijateljstvo – je treći stepen ljutnje. Dešava se kada postoji duži vremenski kontinuitet istog stresora koji Vam izaziva ponavljano izaziva ljutnju i frustraciju. Neprijateljstvo se rađa ako ste uložili mnogo vremena i energije da se stvari poprave, da se dogovorite i nađete kompromis, ali Vas druga strana nije želela da čuje i ne pokazuje empatiju i razumevanje za Vaše potrebe i osećanja, a umesto toga Vas izoluje, ne poštuje, vređa, psuje i ismeva, nekada i pred svedocima.
Neprijateljstvo nastaje kada se ne poštuju dogovori, pravila, obećanja, poslovne, etičke i moralne norme, poslovna pravila ili kućni red, kada postoje dvostruki aršini; kada Vam se preuzima ili prebacuje odgovornost, kada su posledice nečijeg činjenja ili nečinjenja velike i/ili trajne.
Nekada naprijateljstvo ne mora imati vremenski kontinuitet, nego se javlja odmah, kada vidite da kod počinioca postoji jasna namera da Vama ili Vama bliskim osobama, životinjama, biljkama ili drugim osobama i imovini svesno nanese štetu, fizičku, psihičku, socijalnu povredu ili bilo kakav gubitak.
Bes – je krajnja ili četvrta faza ljutnje.
Ukoliko je osoba u odnosu prema nekome ili nečemu stigla do faze besa, kao reakcija na određeni “okidač”, telo reaguje telesne sisteme za odbranu (borbu ili beg), pa ako se ne skloni od “okidača”, dolazi do eskalacije, ubrzanja telesnih funkcija, pa nije moguće izbeći krizu ili vrhunac emocionalne reakcije, kada u bes vređa, psuje, viče urla, uopšte ne kontroliše ili teško kontroliše svoje postupke, pokazuje znake fizičke agresivnosti pa može da povredi drugo živo biće ili sebe, uništi svoju ili tuđu imovinu. Zdrava osoba, koja je u normalnom raspoloženju, je svesna mogućih osledica agresivnog ponašanja i zakonskih konsekvencija. Ta ista osoba, kada je u fazi besa, ne misli svojom glavom, jer je preplavljena jakim afektom, nego i srlja, ne misleći na posledice. Kada se bes “istrese”, dolazi do usporavanja telesnih funkcija i telesnog smirivanja. Takva nekontrolisana reakcija, predstavlja naknadno opterećenje, pogoršava odnose i kod većine osoba, izuzev psihopata, predstavlja dodatno duševno (psihičko) i duhovno opterećenje.
U fazu besa se može preći postepeno, preko iznerviranosti, frustracije, neprijateljstva do besa. Tada kažemo da je stpljenje potrošeno, „živci se istanjili“ jer osoba dugo vremena trpi pritisak od osobe ili okolnosti koje joj stvaraju ljutnju, nije bila u stanju da utiče na generatora stresa da se problem/situacija razreši ili da se distancira.
Nekada se u fazu besa može preći iznenada, odmah, bez prehodnih faza, i to u slučajevima traumatiziranih osoba koje mogu reagovati besom na provicirajući „okidač“ koji može biti bilo šta: osoba, vest, muzika, mesto, reč, miris, zvuk, boja i dr. Direktno besom mogu reagovati osobe koje trpe dugotrajan stres, ali i oni koji imaju poremećaj produženog žalovanja ili komplikovanu reakciju žalosti sa stagnacijom u drugoj fazi, osobe koje imaju oštećenje mozga, osobe koje se trenutno osećaju životnu ugroženost za sebe, bližnje ili imovinu, osobe koje su u alkoholisanom stanju ili pod uticajem narkotika, mentalno retardirane osobe ili nezrele osobe zbog slabe procene, neiskustva ili sugestije, a u slučaju grupne ugroženosti, osobe koje pokazuju izraženu grupnu pripadnost ili identifikaciju sa članovima grupe.
Postoje i psihijatrijski poremećaji koji pokazuju patološki afekat – reaguju besom na male povode.
Slaba kontrola ljutnje i bes se javljaju se kod nekih nelečenih ili slabo kontrolisanih psihijatrijskih poremećaja: bipolarnog poremećaja, depresivnog poremećaja, opsesivnog poremećaja (OCD), poremećaja hiperaktivnosti sa deficitom pažnje (ADHD), poremećaja prkosne opozicije (ADD), intermitentnog eksplozivnog poremećaja (IED), osoba sa poremećajem ponašanja, osoba sa graničnim i drugim poremećajima ličnosti (npr. narcistični poremećaj ličnosti, antisocijalni poremećaj ličosti), psihotičnih poremećaja i dr. Ovo je često uzrok stigmatizacije psihijatrijskih pacijenata. Zato ponavljam da je to većinom slučaj kod nelečenih osoba i onih kod kojih je bolest teško kontrolisati zbog nesaradljivosti, a ređe zbog same prirode bolesti.
Kako da kontrolišemo ljutnju i sprečimo nastanak besa?
Iskazivanje ljutnje je korisno u slučaju prepoznate pretnje i služi cilju zaštite i preživljavanja, u vezi sa našim vitalnim nagonom.
Zato je neophodno da ako se osećate ugroženo ili povređeno, nađete pravu meru i pravo vreme da već u fazi iznerviranosti i frustriranosti, pokažete svoju ljutnju, na socijalno prihvatljiv način, te rešite problem/situaciju koja je generator ovog osećanja, a sebe, ili ono što Vam je važno, zaštitite.
Potrebno je da prepoznate osećanje ljutnje u inicijalnoj fazi, kada je u blagom stepenu, da izrazite ljutnju na asertivan način, odmah, kada se provokacija dešava.
Nije sve tako jednostavno.
Nekada morate da odložite izražavanje ljutnje, jer bi to moglo dovesti do pogoršanja situacije i sukoba. Npr. ako je druga osoba pod afektom, alkoholisana ili pod destvom supstancija, ukoliko nije spremna da sa Vama razgovara, ako procenujete da to treba da uradite nasamo i bez svedoka, ukoliko narušavate hijerarhiju ili ne poštujete naređenje, ukoliko procenjujete da davanje izjava preko medija i društvenih mreža može da bude zloupotrebljeno, pogrešno protumačeno i da Vas izloži javnom linču.
Ukoliko osećate neprijateljstvo prema određenoj osobi koja Vas dugo vremena frustrira, pokušajte da se stavite u cipele te osobe, da razumete njene razloge i motive, i razmislite, da li postoji Vaša lična odgovornost u tome.
Razmislite o tome šta ste do preduzeli da se komunikacija uspostavi i popravi, problem ublaži ili reši, a naprijatno osećanje ljutnje eliminiše? Ukoliko mislite da ste sve pokušali, bez pomaka, pokušajte da se potpuno distancirate od osobe ili situacije koja Vam stvara ljutnju ili pokušajte da redukujete kontakt na najmanju meru.
U slučaju da se i nakon toga ljutnja održava u istom stepenu ili se pojačava, obavezno potražite stručnu pomoć.
Problem postoji ukoliko se ljutnja ne izražava i potiskuje, ukoliko se kumulira, ukoliko se postoji nesrazmera između povoda i reakcije, ukoliko se reaguje burno i na socijalno neprihvatljiv način.
Ako ste ljuti, nemojte da ljutnju “negujete”, nego mislite o tome da ljutnja ugrožava Vaše telesno i mentalno zdravlje, kao i socijalni status. U velikom broju slučajeva se komplikuje nastankom psihijatrijskih, psihosomatskih poremećaja i bolesti zavisnosti.
Ljutnja i bes su teška i neprijatna osećanja, praćena drugim osećanjima, najčešće žalošću, zato Vama „neko nešto čini“, ili zato što ste „prejako“ odgovorili, pa onda Vi činite ili nameravate da „činite njima“. To osećanje Vas „prlja“ iznutra, a dušu i telo razboljeva.
Hronična ljutnja je blokirajuće i preplavljujuće osećanje, koje kvari saradnju, razvoj, lep trenutak, svaki dan.
Osećanje ljutnje, koje „uzgojite“ da „poraste“ do neprijateljstva i besa, Vam neminovno donosi gubitak zdravlja i mnoge druge gubitke, smanjuje kvalitet života i onemogućava mentalno blagostanje, uz sve rizike koje nosi za okolinu.
Kako da nađete pravu meru u izražavanju ljutnje?
- prepoznati osećanje ljutnje i uzrok koji ga je izazvao
- prepoznati prateća osećanja
- naučiti da izrazite nezadovoljstvo i ljutnju u inicijalnoj fazi, u datom trenutku, na jasan i prihvatljiv način, bez psovki, uvreda i pretnji, ako je, ikako moguće, nasamo, bez svedoka
- pratiti efekte Vaše intervencije, jednom ili više puta (svako ima svoju meru)
- ukoliko nemaju efekta intervencije koje ste preduzeli, odvojiti se privremeno ili trajno od osobe ili situacije koja predstavlja hronični generator ljutnje
- izbegavati misli, radnje koje pojačavaju ljutnju i bes
- izbegavati alkohol i narkotike koji dovode do dezinhibicije, impulsivnosti i sniženja frustracionog praga
- izbegavati prepričavanje i razmišljanje o uzrocima ljutnje ako to povećava ljutnju
- izbegavati premor i nesanicu
- izbegavati muziku koja može da dovede do kumulacije i pojačavanja afekta
- izbegavati grupne aktivnosti koje mogu dovesti do dezinhibicije i pojačanja afekta
- naučiti tehnike relaksacije i sporog disanja
- naučiti tehnike meditacije
- naučiti tehnike imaginacije
- baviti se umetnošću, muzikom, slikanjem, plesom
- baviti se individualnim sportovima, trčanjem, plivanjem, vežbanjem, jogom, tai chi-em
- šetati u prirodi i baviti se hobijim
- uzimati čajeve za smirenje
- praktikujte molitvu, ako ste religiozni
- ne donosite konačne zaključke, ne dajite javne izjave i ne donosite važne oduke u ljutnji
- u slučaju da ste fizički, psihički ili finansijski povređeni ili ugroženi, a ne možete da se odbranite sami, obratite se policiji, zdravstvenoj i socijalnoj službi.
Kada trebate potražiti stručnu pomoć?
- često ste ljuti
- ako Vas neko ili nešto ugrožava duže vremena
- ako ljutnja može izaći ili je izašla van kontrole, pogotovo u slučaju kada osećate neprijateljstvo ili bes
- ukoliko ste verbalno i fizički agresivni pa povređujete druge osobe, životinje ili uništavate predmete, biljke i prirodu
- ljutnja ugrožava Vaše odnose ili socijalni status
- zakonski ste procesuirani zbog agresivnih ispada
- stepen ispoljavanja ljutnje je nesrazmeran u odnosu na povod
- ako odmah padnete u bes
- imate ideje o samopovređivanju ili ispoljavate autoagresivno ili rizično ponašanje
- „klackate“ između uloge žrtve i agresora.
- ukoliko osećate stalnu napetost i nezadovoljstvo, imate nesanicu, gubitak ili pojačan apetit
- ukoliko uzimate alkohol i narkotike
- ukoliko samoinicijativno uzimate lekove
- ukoliko ne možete da regulišete lekovima krvni pritisak ili drugo telesno obolenje
- ukoliko Vas ljutnja i bes ometaju u radu i svakodnevnom funkcionisanju
Kako se profesionalno rešava problem hronične ljutnje i besa?
- utvrditi vrstu i stepen ljutnje, uzrok njenog nastanka, početak i trajanje, manifestacije, mehanizme odbrane koje klijent koristi.
- ispitati način života, postojanje ili odsustvo socijalne podrške
- ispitati da li postoji psihičko i/ili telesno obolenje i/ili problem zavisnosti, razvojni ili strukturalni problem
- primena medikementozne terapije (stabilizatori raspoloženja, SSRI, anksiolitici, antipsihotici, antihipertenzivi i dr.) samo u slučaju potrebe
- primena psihoedukacije, savetovanja, psihoterapijskog ili muzikoterapijskog tretmana
- saradnja sa porodicom, školom, zdravstvenom i socijalnom službom u slučaju potrebe.
- odabir modaliteta koji se primenjuje u tretmanu klijenta ili grupe zavisi od uzroka, vrste ljutnje, sklonosti i kapaciteta klijenta, hitnosti, potreba i vremena koje imamo na raspolaganju.
- metodi koje koristimo mogu biti suportativni, reedukativni i rekonstruktivni, a njima se postiže simptomatska ili rekonstruktivna promena. Cilj je kognitivna restrukturacija, prepoznavanje reakcija, učenje i trening zrelih mehanizama odbrane, učenje metoda samopomoći, podizanje frustracionog praga, tehnike relaksacije i dubokog disanja, povećanje efikasnosti u rešavanju problema, povećanje komunikacionih veština, prepoznavanje i izbegavanje okidača koji dovode do nekontrolisanog ponašanja, razvoj i negovanje etičkih i moralnih principa
- potrebno je rano otkrivanje osoba pod rizikom nekontrolisanog ponašanja i nestigmatirajuća profesionalna podrška, od najranijeg uzrasta.
Literatura:
- Kayhan H. (2021) Behavioral Genetics and Predisposition to Aggressive Behavior, Res and Rev. on Health Care, Open Acc J 6(5), RRHOAJ. MS: ID.000250. DOI32474/RRHOAJ.2021.06.000250
- Brod S, Rattazzi L, Piras G, D’Acquisto F.(2014): ‘As above, so below’ examining the interplay between emotion and the immune system. Immunology. 143(3):311-8. doi: 10.1111/imm.12341. PMID: 24943894; PMCID: PMC4212945.
- Yarn BC, Cassidy JT, Jimenez AM. (2022): At the intersection of anger, chronic pain, and the brain: A mini-review,Neuroscience & Biobehavioral Reviews, Volume 135, 2022, 104558, ISSN 0149-7634, https://doi.org/10.1016/j.neubiorev.2022.104558.
- Narvaes, R., & Martins de Almeida, R. M. (2014). Aggressive behavior and three neurotransmitters: dopamine, GABA, and serotonin—A review of the last 10 years.Psychology & Neuroscience, 7(4), 601–607. https://doi.org/10.3922/j.psns.2014.4.20
- Pelz, B. (2025). The Neuropsychological Consequences of Anger Suppression: A Review of Sex Differences and Clinical Implications. AJMCRR 4(1): 1-33.
- Buenrostro-Jáuregui, M. H., Muñóz-Sánchez, S., Rojas-Hernández, J., Alonso-Orozco, A. I., Vega-Flores, G., Tapia-de-Jesús, A., & Leal-Galicia, P. (2025). A Comprehensive Overview of Stress, Resilience, and Neuroplasticity Mechanisms. International Journal of Molecular Sciences, 26(7), 3028. https://doi.org/10.3390/ijms26073028
- https://masteringanger.com/blog/stages-of-anger/
