Svakoga dana se mrtvi prebrojavaju. Bliže i dalje.
Sve je to i naši gubici lični ili kolektivni, jer o tome svedočimo u našoj sobi, kancelariji, ili pred svojim televizorom i telefonom.
Umesto čestitki, čujemo izjave saučešća, gluva upozorenja, pretnje, uzajamne optužbe i vređanja, huk demonstracija ili muk traume. Parastos je davno prošao, ali parastosi se svakoga dana održavaju. Za poznatim i nepoznatim. Za onima koje ima i onima, koje nema ko da žali.
Ubijaju se deca i odrasli, gdegod stignu, u školi, na novodišnjem sajmu, izbegličkom logoru ili bolnici, na putu i kod kuće, „zar je važno“ da li namerno, iz nehata, bolesti ili zadesno.
Oružje se dalje prodaje i nastavlja bombardovanje, svi su u realitiju, viču uglas, vređaju, psuju ili ćute, jedni druge ne čuju, bez mogućnosti da se u bližoj budućnosti uspostavi lični i kolektivni mir, dogovor i saradnja. Ili bar pauza, da udahnemo.
Sirene, larma i zvižduci nadglasali molitve, Božićne pesme i novogodišnje praporce.
Imate li starogodišnje uvide, a novogodišnje želje, Zemljani?
Da li ste očistili i okitili svoje kuće? Mirišu li praznična jela i kolači?
Sramota Vas da slavite? Sakrivate da slavite? Ne dolazite kući?
Darujete li i dobijate poklone?
Da li je neko video Deda Mraza? Da li su i njega ubili, hospitalizovali ili je mobilisan u rovu, na mitingu, ili u štrajku?
Brinem se, Zemljani.
Zato, evo vam, kapa. Kapa kao zajednički imenitelj. Kapa za podeljene, posvađane i ranjene.
Da se pod kapom sakriju i ugreju, oni koji je nađu.
Bićete psihički, otporniji i bezbedniji u odnosu na okolinu u ovom teškom vremenu gde su svi podeljeni na naše i njihove, ukoliko naučite i razumete proces žalovanja i psihičke mehanizme odbrane koje koristimo kao ličnu odbranu od neprijatnih događaja i emocija, kao što su npr. žalost, anksioznost i strah.
Žalost i strah su zajednički imenitelj, bez obzira kom narodu ili političkom opredelenju pripadate.
Žalost je reakcija na smrtni i nesmrtni gubitak.
Brzina žalovanja zavisi od pojedinca, vrste gubitka i okolnosti pod kojim se gubitak desio, brzine, stepena i vrste podrške koju je dobio. Prema udžbenicima, poremećaj nastaje posle pola godine ili godinu dana, a može da bude neprepoznat i više decenija. U našoj kulturi možemo reći da su pod rizikom sve osobe koje posle 40 dana ne mogu da se vrate redovnim obavezama i oni kod kojih intenzitet žalosti vremenom ne opada, nego se pojačava.
Afekat ima osobinu da se širi. U grupi se afekat pojačava.
Prazična atmosfera pojačava žalost kod ožalošćenih.
Zloupotreba poginulih i ožalošćenih u medijima i na društvenim mrežama u političke svrhe, od strane pojedinaca i grupa, kao i dugački sudski procesi, usporavaju proces žalovanja, vode retraumatizaciji pojedinaca koji su doživeli lični gubitak, ožalošćenih porodica i društva u celini; stalno podsećanje na traumatski događaj dovodi do kumulacije afekta i nosi rizik acting out reakcija (autoagesivnih, heteroagresivnih, ili drugih neprimerenih reakcija) kod osoba koje su u akutnoj žalosti, i kod onih koji od ranije imaju komplikovanu reakciju žalosti zbog ranijih gubitaka, i nose rizik nastanka poremećaja produženog žalovanja.
Poremećaj produženog žalovanja u slučaju smrtnog gubitka i komplikovana reakcija žalosti u slučaju nesmrtnog gubitka se manifestuju negacijom, ukočenošću, bespomoćnošću i neprihvatanjem gubitka, kao i neprestanom ljutnjom, besom, čežnjom, plakanjem, optuživanjem i samooptuživanjem koji traje duže od pola godine (DSM V-TR) /godinu dana (ICD 11) i koji se vremenom ne smanjuje, pa kasnije nosi rizik nastanka psihijatrijskih i psihosomatskih poremećaja, poremečaja zavisnosti, kao i socijalnih poremećaja
Osobe koje imaju poremećaj produženog žalovanja i komplikovanu reakciju žalosti često nisu psihijatrijski lečeni, ostaju neprepoznati dok se ne razbole; skloni su iznenadnim, acting out reakcijama, kojima mogu povrediti sebe i druge, ili doneti odluke koje imaju dalekosežne posledice. To se dešava jer takve osobe kod retraumatizacije budu diskonektovani, rasuđivanje im bude kompromitovano, jer odluke, zaključke i planove donose preplavljeni afektom, telo im je slabije koordinisano, sklonije povredama i infekcijama. Njima je lako manipulisati. Oni “neguju” svoju žalost i ne žele da se od toga leče, ne žele da žive i da idu dalje, jer su “krivi” oni i svi drugi koji pokojnike nisu zaštitili, kao i svi koji su preživeli i koji su živi. Sebi ne dozvoljavaju radost života, razvoj i uspeh, jer to za njih to predstavlja “izdaju” I zaboravljanje pokojnika.
Ukoliko ste u akutnoj žalosti i doživeli ste lični gubitak, nađite sigurno mesto, članove porodice i najbliže prijatelje sa kojima možete podeliti svoja osećanja. Posle 40 dana se usmerite na rešavanje praktičnih problema, koji u nastali zbog gubitka i novu prerasporelu uloga.
Zato nakon prve godine, smrt obeležavajte samo prigodnim datumima, a dajte sebi pravo ili preuzmite obavezu da živite i da nastavite dalje, negujući duhovnu vezu i sećanje na one koje ste ili na ono, što ste izgubili. Neka smrt ima smisla za one koji su ostali. Neka bude pouka i opomena da žive bolje, odgovornije, kvalitetnije i vrednije.
Ukoliko prepoznajete komplikovanu reakciju žalosti kod sebe ili svojih bližnjih, pomoć potražite kod edukovanog terapeuta koji se bavi terapijom žalosti i kod psihijatra koji će proceniti da li imate samo ovaj poremećaj ili imate i drugo prateće psihičko obolenje koje se često javlja sa ovim poremećajem, pa u tom slučaju trebate uzeti i lekove.
Pored žalosti, drugi zajednički emocionalni imenitelji, koja duže vremena preplavljuje decu i odrasle su anksioznost i strah.
Unutrašnja anksioznost nastaje kada, usled dinamike unutar psihe, dođe do „pritisaka i svađanja“ između našeg Nad – Ja (Savesti), Ja ( Ega) i Nesvesnog (Ida) ; ili kada telo šalje senzacije da je došlo do neravnteže ili smetnji u običajenim telesnim funkcijama.
Anksioznost je neprijatno osećanje koje se ispoljava nizom telesnih reakcija. Nastaje zbog okolnosti, događaja i procesa unutar ili izvan nas koje nas uznemiravaju, koje očekujemo ili koje ne možemo da kontrolišemo, za koje ne znamo kako će se odvijati, koliko će trajati i kakve će posledice ili rezultate doneti.
Anksioznost može da se pretvara u telesne simptome, prisilne misli ili radnje, a kompromituje druge psihičke funkcije. Zbog anksioznosti se požuruju procesi i prave greške.
Anksioznost se nekada pretvara u strah, jer strah konkretan i lakše podnošljiv, a anksioznost neodređena.
Među strahovima, dominiraju naši bazični strahovi; strah od smrti koji se manifestuju strahom separacije (odvajanja) i gubitka svih onih ili svega onoga što nam je važno i strah od ludila, čiji je ekvivalent strah od gubitka kontrole i odbacivanja. Pored njih, mogu se javiti i druge vrste, konkretnih strahova.
Postoje realni i nerealni strahovi.
Realni strahovi, ako se ispoljavaju u malom intenzitetu, su korisni, jer nas štite i blokiraju da nešto činimo ili ne činimo, a mobilišu naše adaptivne kapacitete.
I realni i nerealni strahovi su štetni, jer nesavladani dovode do ponašanja izbegavanja, vremenom se pojačavaju, utiču na naše odluke, osiromašuju i kontrolišu naš život, pa nas čine zavisnim.
Kako se branimo?
Svako sa onim „psihičkim oružjem“ koje ima.
Deca i odrasli se brane tako što nesvesno aktiviraju svoje mehanizme odbrane koji zavise od njihovih bazičnih ego kapaciteta (godišta, intelektualnih potencijala, jačine ego granica, adaptivnih kapaciteta), lične istorije, telesnog i psihičkog zdravlja i od situacije.
Sve psihičke mehanizme odbrane sam stavila u ovu kapu, kao „ratnu opremu“, koju već koristite, da ih naučite i „uglancate“,
Sortirani su po zrelosti, snazi, uštedi energije koju nam troše i stepenu zaštite. Uglavnom ih koristimo kao nesvesne mehanizme, koji vremenom mogu da se osveste putem psihoedukacije i terapije gde dobijemo uvide koje mehanizme dominantno koristimo, koliko su u datoj situaciji efikasni ili nisu, pa sa terapeutom uvežbavamo efikasnija rešenja.
Ako hoćete da se bolje upoznate sa psihološkim mehaniznima odbrane, više infomacija možete dobiti preko crveno označenog linka ili ako se uključite u individualni ili grupni program i radite na sebi.
Odrasli zdravi ljudi koriste, sve dole pobrojane mehanizme psihološke odbrane iz sve tri navedne kategorije, u zavisnosti od situacije, jer u datom trenutku ne znaju ili ne mogu bolje.
Osoba stagnira ili može biti fizički i psihički ugrožena ako koristi samo određeni mehanizam odbrane, ima rigidan repertuar odbrana, ili koristi samo nezrele mehanizme odbrane.
Nezreli mehanizmi su acting out reakcije ili agiranje, blokiranje, cepanje ili spitting, hipohondrična okupiranost, introjekcija, identifikacija, fantazija, maštanje, projekcija, projektivna identifikacija. regresija, somatizacija, skretanje na sebe.
Nezreli mehanizmi odbrane su uobičajeni i normalni kod dece i mladih u procesu sazrevanja.
Odrasli ljudi treba da ih prepoznaju, kontrolišu i izbegavaju, kao „nezrele voćke“, od kojih te posle “zaboli stomak” ili dobiješ „dodatni problem“.
Odrasle osobe koje dominantno ili isključivo koriste nezrele mehanizme odbrane obično imaju poremećaj ličnosti, psihotično obolenje, ili urođeno ili stečeno ograničene kognitivne kapacitete.
Neurotični mehanizmi odbrane su disocijacija,eksternalizacija, intelektuaizacija, izolacija, poricanje, potiskivanje, premeštanje, racionalizacija, reaktivna formacija, seksualizacija.
Neurotični mehanizmi se često koriste od strane osoba obolelih od različitih neuroza, ali i od onih koji to nisu. Neurotični mehanizmi troše mnogo energije, spooro rešavaju, a često i ne rešavaju problem, nego ga odlažu; anksioznost i strah samo smanjuju, a ne ukljanjaju, a ako se dominantno primenjuju, onda ih „neguju“.
Zreli mehanizmi odbrane su afilijacija, altruizam, anticipacija, asertivnost, kompenzacija, samoposmatranje, samopotvrđivanje, sublimacija, svesna kontrola, humor.
Zdravi, psihički zreli i otporni ljudi sa velikim adaptivnim kapacitetima dominantno koriste zrele mehanizme odbrane.
Sazrevanjem i vaspitanjem deca i mladi ljudi uče suočavanjem sa različitim emocionalno i životno zahtevnim situacijama i iskušenjima usvajaju mehanizme odbrane i način rešavanja problema putem ličnog iskustva, i učenjem po modelu od roditelja, nastavnika i drugih autoriteta.
Dugotrajna trpljnja i kumulativni traumatski događaji iscrpe adaptivne kapacitete, pa zdravi ljudi “istanje živce”, snize frustracioni prag, budu premoreni, nenaspavani, razočarani, ne mogu da istrpe dalji pritisak, pa se povremeno, i oni mogu da brane nezrelim, primitivnim, mehanizmima odbrane. Zdravi, zreli i pristojni ljudi kod sebe prepoznaju takve reakcije, nastoje da ih drže pod kontrolom, a posledice koji su nastupile zbog takvih njihovih reakcija, odmah nastoje da isprave.
Biti odrastao, biti roditelj, nastavnik ili drugi autoritet nosi odgovorost za sebe i za druge.
Za sve rečeno, napisano, učinjeno i neučinjeno.
Grupa, veća ili manja koja se pomoću fenomena “kondenzatora” okupi i pokrene oko određene teme, pomoću fenomena “rezinatora”, nošena jakim afetom lako rezonira oko istog mehanizme odbrane, lako može biti manipulisana i pokrenuta u pravcu pozitivnih i negativnih procesa.
Okupljanje u teško vreme je za nekog agiranje, introjekcija i identifikacija (nezreo mehanizam), a za nekog afilijacija, asertivnost i samopotvrđivanje (zreo mehanizam).
Za nekog predstavlja kontrolu straha, drugog manifestacija žalovanja, trećeg pitanje hrabrosti, četvrtog rizično ponašanje, petog priliku, šestog brigu, sedmog razočaranje, osmog odgovornost, devetog izdaju, desetog slobodu, a za nekog manipulaciju ili kreaciju….
Svako po svome.
Zato, dok čekate Deda Mraza da ispuni želje i rat prekine za jedan dan, evo vam kapa, Zemljani, da naučite, prepoznate i trenirajte zrele mehanizme odbrane, a ove druge držite po kontrolom, da ostvarite želje i realizujete planove, da sebe i druge više poštujete, volite, pazite i razumete;
da povećate uvide, a smanjite gubitke, da se razvijate, da preživite… i živite.
Evo vam kapa, Zemljani.
Srećni praznici!
